Virtus ulazi u novu fazu sezone sa nizom otvorenih pitanja, kako na parketu, tako i van njega.
Iako je ekipa večeras favorit protiv Treviza u “Virtus areni”, stručni štab na čelu sa Duškom Ivanovićem i uprava kluba suočavaju se sa izazovima koji daleko prevazilaze značaj jednog rezultata.
Zdravstveni bilten i dalje ne uliva optimizam. Smailagić je van stroja, Diara se oporavlja od povrede, dok je Brendon Tajlor u međuvremenu napustio klub.
Organizacija igre sada je u velikoj meri na plećima Vildoze, od koga se očekuje da nametne ritam i stabilnost. Uprkos problemima, Virtus i dalje pokazuje takmičarski karakter i mentalnu čvrstinu, što je potvrđeno i u prethodnim evropskim nastupima.
Posebna pažnja usmerena je ka Saliou Niangu, koji je partijama u Dubaiju skrenuo pažnju cele Evrolige. Sa svega 21 godinom, mladi krilni centar poneo je priznanje za MVP runde, istakavši se energijom, skokom i prisustvom na obe strane terena.
Njegov učinak dobija dodatnu težinu ako se ima u vidu da je Virtus tada uspeo da kontroliše skok protiv fizički izuzetno snažnih centara poput Kabengelea i Kamenjaša.
Klub odlazi iz Evrolige?
Iako su se ubrzo pojavile glasine o interesovanju iz NBA lige da ovaj tim nastupi u NBA Evropi, situacija je za sada jasna – Niang ima važeći ugovor sa Virtusom do juna 2027. godine.
Klub ne vidi potrebu za ishitrenim potezima, ali ostaje zabeleženo da su skauti Klivlend Kavalirsa već boravili u Bolonji, što dovoljno govori o reputaciji koju je mladi igrač stekao i van evropskih okvira.
Na tržištu, Virtus je do sada reagovao dovođenjem Francesca Ferrarija, talentovanog igrača rođenog 2005. godine, čime je još jednom potvrđena strategija ulaganja u domaće talente.
Potraga za dodatnim pojačanjem se nastavlja, ali je jasno da se traži profil koji odgovara Ivanovićevim zahtevima – igrač sposoban da pokrije više pozicija i doprinese u oba pravca.
Istorija Virtusa iz Bolonje
Sve to dešava se u klubu čija istorija nosi posebnu težinu. Virtus iz Bolonje jedan je od najtrofejnijih i najuglednijih klubova evropske košarke, sa titulama prvaka Evrope iz 1998. i 2001. godine, brojnim nacionalnim trofejima i duboko ukorenjenim identitetom pobednika.
Upravo ta tradicija i kultura uspeha čine dodatni pritisak, ali i snagu ovog tima, koji i u periodima tranzicije nastoji da ostane veran svom imenu i statusu.
